Jovan Dučić: Zohra (From Serbian)

Zohra

By Jovan Dučić

Translated by A. Z. Foreman

At first dusk on a seashore a wayfarer met a young and dark woman who took her two bare, black and heavy breasts in her hands and started to say a prayer to the star that had just flared in the West, while keeping her eyes, fixed and unmoving, on the planet.

It was a prayer to Zohra, goddess with breasts black and heavy as hers. Every evening Zohra sends Her star to receive the prayers of all women in the desert whose bodies hunger for a man.

The next day at dusk on that same shore she lay in the foreign traveler's arms. But she, poor hapless thing, did not greet the Star's rising with breasts held in her hands, for her eyes had been darkened by his kisses.

Thus the stranger had sundered the woman from her divinity. So she gave him grapes that he had to die from, before the insulted Star set in the desert, because Zohra is cruel, and would otherwise no longer send another man to her shore every evening.

— From Prose Poems "Blue Legends", Belgrade 1908

The Original:

Зохра

Јован Дучић

Путник је срео у првом сутону на морској обали младу и црну жену, која према звезди, што у тај мах блисну на западу, узе своје две голе црне и тешке дојке у руке и поче говорити молитву, држећи непомично очи на планети.

То је била молитва Зохри, која је богиња с тако исто црним и тешким дојкама. Зохра свако вече шаље своју звезду да прими за њу молитву свих жена у пустињи чије тело жуди човека.

Сутрадан у сутон, на тој истој обали, лежала је она у наручју тога путника странца. Али, несрећница, није поздравила, држећи своје дојке у рукама, излазак Звезде, јер су јој очи биле помрчале од његових пољубаца.

Тако је странац био одвојио жену од њеног божанства. Зато му је жена дала неко грожђе од кога је морао умрети пре него увређена Звезда зађе у пустињи. Јер је Зохра свирепа и не би јој више на обалу слала свако вече другог човека.